Da li znate da je najmlađi podnarednik u Prvom svetskom ratu bio Srbin?
Momčilo Gavrić je rođen u maju 1906, a ratnik je postao u avgustu 1914.
Učestvovao je u Kolubarskoj bici (1914), albanskoj golgoti (1915/16), ranjen je na Kajmakčalanu (1916), posle koga ga je vojvoda Živojin Mišić unaprednio u podnarednika. Učestvovao je i u proboju Solunskog fronta (1918). Na samom početku Austrougarska je najveći deo svoje vojske za napad na Srbiju koncentrisala na Drini. U tom prvom naletu neprijatelja, u selu Trbušnica kod Loznice, Momčilu je ubijena cela porodica, a njega je spasao slučajni odlazak kod rođaka.
Momčilo se posle ovoga uputio ka Gučevu kako bi pronašao srpsku vojsku i kako bi im se pridružio. Prihvatili su ga i dozvolili mu da svakog dana opali tri puta iz topa kako bi osvetio svoju porodicu.
Od tog trenutka život ovog dečaka pretvara se u roman koji samo život može da napiše. Slobodno vreme na frontu mali vojnik je provodio učeći da piše. Engleska plemkinja, ledi Lejla Pedžet ga je nazivala „srpskim vitezom“. Ona je ujedno bila jedna od dobrotvora koji su srpskim ratnim siročićima omogućili da se, po završetku rata, školuju u Londonu. Momčilo je bio jedan od njih. Imao je samo dvanaest godina kada mu je pukovnik Tucović izdao poslednju naredbu – da otputuje u London i završi gimnaziju „Henri Rajt“.
Po povratku iz Londona, radio je razne poslove od Šapca do Beograda i živeo mirno dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu gde je rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice, ali mu niko nije poverovao i zbog ovoga je dva i po meseca ležao u zatvoru.
Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd, oženio i zaposlio u fabrici hartije „Vapa“.
Ovde je radio sve do početka Drugog svetskog rata kada je mobilisan u vojsku Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Nemci su zarobili njegov puk, ali je Gavrić uspeo da pobegne. Vratio se u Beograd i nastavio da radi u fabrici kao asistent jednom Jevrejinu koga Nemci nisu dirali jer im je bila potrebna njegova stručnost.
Sve do 1943. godine.
A tada su ih obojicu bacili u logor na Banjici, ali je uz protekciju šefa policije, Gavrić pušten posle nekoliko meseci.
Nevolje Momčila Gavrića se ovde nisu završile. Posle logora optužen je za kolaboraciju, a streljanja ga je spasla čista sreća. I kao da sve to nije bilo dovoljno, aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata njegovog doma i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Sećajući se albanske golgote i kako su Albanci ubijali i pljačkali njegove iznemogle saborce, Gavrić nije dao prilog.
Zbog toga je osuđen na godinu i po dana zatvora i nikada nije želeo da priča o mukama koje je tamo preživeo.
Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu, a francuski general Lepardije prilikom dodele ordena (1985), rekao mu je: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.
Preminuo je u Beogradu, 28.aprila 1993. godine, a u Srbiji do novembra 2018. godine nije postojalo nijedno obeležje koje seća na ovog junaka, a onda su mu podigli spomenik u njegovoj rodnoj Loznici.
Slažete li se da ovaj naš heroj zaslužuje mnogo više?