Ser Nikolas Vinton bio je mladi Englez koji je uoči Drugog svetskog rata odveo 699 jevrejske dece iz Čehoslovačke i time ih spasao sigurne smrti.
Za Božić 1938. godine Nikolas je planirao da ode u Švajcarsku, ali je promenio planove i u poslednjem trenutku i otišao u Čehoslovačku da pomogne pri spasavanju ove dece.
Niko iznad 17 godina nije mogao da uđe u ove vozove, tako da su se deca zauvek opraštala od svojih roditelja na tim stanicama. Veliki rizik je predstavljao prelazak preko Holandije, koja je zatvorila svoje granice za sve Jevreje, ali je i on prošao glatko.
Bilo je izuzetno teško naći domove za ovu decu. Vinton ih je pronašao jedino u svojoj domovini, a čak i tada je morao da obezbedi sve papire i pedeset funti, u slučaju da je bilo potrebno da se vrate svojim roditeljima.
Poslednji voz je trebalo da krene iz Praga 1. septembra 1939. ali budući da je tada počeo rat, on je tu ostao.
Samo dvoje dece iz ovog voza je preživelo rat, a bol zbog ovog događaja je najverovatnije razlog iz kog Vinton nije rado pričao o svojim dobrim delima.
Na početku rata bio je član Crvenog krsta, a kasnije i ratni pilot. O svojim delima progovorio je tek kada se (neuspešno) kandidovao za gradonačelnika. Naredni put je progovorio o tome tek osamdesetih godina, kada je njegova žena pronašla dnevnik u kome je čuvao dokumenta i slike te dece, kao i svoje slike sa njima.
Uz pomoć stručnjaka za Holokaust, uspeli su da pronađu na stotine spašene dece, a neki od njih su se pojavili u emisiji „To je život“ u kojoj je Vinton, ne znajući o čemu je reč, pozvan da sedi u publici. U jednom trenutku emisije izvađen je njegov dnevnik i voditeljka je upitala da li je sada u publici neko koga je on spasao, na šta je preko dve desetine ljudi oko njega ustalo.
„Na neki način nije trebalo da živim toliko dugo, da dam svim tim ljudima priliku da preuveličaju ono što sam učinio, čini mi se, pre 100 godina. Ja sam samo imao sreće da budem u pravo vreme na pravom mestu“, kazao je ovaj skromni čovek preuzimajući orden Belog lava. Desetine hiljada čeških đaka potpisali su 2007. predlog da Nikolas Vinton dobije Nobelovu nagradu za mir.
Nakon rata živeo je sa ženom i troje dece u Mejdenhedu. Najmlađe od troje dece je rođeno sa Daunovim sindromom. Roditelji ga nisu poslali u neku od ustanova, jer su želeli da žive sa njim. Mali Robin je bolovao od meningitisa i umro dan uoči svog šestog rođendana. Ovo je jako pogodilo Nikolasa i on je nakon toga uspostavio u Mejdenhedu humanitarnu organizaciju, koja je kasnije postala Mejdenhed Menkap (organizacija koja se bavi radom sa decom ometenom u razvoju) .
Kako bi proslavio svoj 100. rođendan, Vinton je preleteo aerodrom Beli Valtham u mikroklimi koju je vodila Judi Leden, ćerka jednog od dečaka koje je spasao. Među mnogim ordenima i priznanjima koje je primio za svoja dobra dela, posebno se ističe činjenica da su češki astronomi Jana Tiča i Miloš Tiči nazvali planetu po njemu.
Njegova statua se nalazi na železničkoj stanici odakle su vozovi sa decom polazili, a još tri obeležja nalaze se u Liverpul ulicu u Londonu, gde je spasonosni voz završavao svoju turu.
1. septembra 2009. krenuo je voz „Vinton“, tačno 70 godina nakon što je poslednji voz trebalo da krene, ali je bio sprečen izbijanjem rata. Od Praga do Londona ovaj voz se kretao istovetnom rutom kao i Kinderntransport vozovi nekada, a na njemu su se našla i neka od one dece koju je Vinton spasao.
Vinton nije mogao da primi priznanje „Pravednik među narodima“ zbog svog jevrejskog porekla, iako je bio kršteni hrišćanin. Kada je odrastao razočaran ratom nije praktikovao nijednu religiju.
„Verujem u etiku i kada bi svi verovali u etiku ne bismo imali nikakvih problema. To je jedini izlaz, zaboravite religiju“.
Jednom prilikom izjavio je da se obratioi SAD-u za pomoć i primanje dece, što je Ruzvelt odbio.
Da je prihvatio još 2000 dece moglo je biti spašeno.